Svetovna arhitektura omajadskog perioda – arhitektura gradova
Iz omajadskog perioda sačuvani su mnogobrojni arhitektonski spomenici. U Palestini, halifa Sulejman, sagradio je na ruševinama strijeg grada, grad Ramilu, u kojem je smestio svoju rezidenciju. Ostaci njegove palate mogli su se videti sve do početka prvog svetskog rata, a minaret njegove Bele džamije, koja je posle Velike džamije u Damasku i Kupole na Steni u Jerusalimu postala treće vodeće svetilište Sirije, koji su obnovili Mameluci u prvoj polovini XIV veka, još uvek stoji.
Damask je već u Antici bio čuveni grad. Smešten na ivici pustinje, pristupačan preko visokih stenovitih klanaca Anti-Libana, koji su se naglo otvarali na plodnu ghutu, zelenu ravnicu bogate vegetacije, koja je zanosila Arape, za čije je oči plodna oaza bila pravi zemaljski raj. Među posebnim zaslugama Omajada, trebalo bi navesti izgradnju sistema navodnjavanja, koji svojim ostacima služi najsiromašnijima još do današnjih dana. Od istočnih gradskih vrata, kroz koja je prošao i sv. Pavle, prolazila je čuvena via recta (koja se spominje i u Delima apostolskim), antički put prvobitno oivičen stubovima.
U Damasku, kao i u ostalim gradovima, Arabljani su živeli odvojeno u svojim četvrtima, u svojim plemenskim zajednicama. U Damasku, Himsu, Alepu i drugim gradovima još uvek su dobro obeležene ove četvrti. Kapija svake kuće otvarala se s ulice u dvorište, na čijem je središtu obično stajalo veliko korito za vodu za koje je bila pričvršćena cev. Iz nje je, s vremena na vreme, šikljao mlaz vode kao iz prskalice. Pored korita raslo je narandžino ili limunovo stablo. Sobe su bile okolo dvorišta, koje je u većim kućama bilo snabdeveno tremom.
Omajadi su Damask snabdeli vodom, izgradnjom vodovoda koji nije imao premca u starom Orijentu, a koji još uvek funkcioniše. Jazid je, da bi usavršio navodnjavanje Gute, od Barade prokopao (ili verovatnije proširio) kanal Nahru Jazid, koji i danas nosi njegovo ime. Pored ovog, značajna su još četiri druga rukavca Barade kojima grad duguje svežinu.
Velika palata u Damasku nažalost nije ostala sačuvana. Ona je, bez sumnje, bila povezana sa kompleksom Velike džamije, kako je u ono vreme bilo uobičajeno. O ovoj palati danas uglavnom saznajemo na osnovu sačuvanih zapisa. Zanimljiv je zapis jednog pratioca abasidskog halife Mutazima, koji je zajedno sa njim posetio Damask:
„Mi smo tako stigli u jednu ogromnu palatu, koja je cela bila popločana zelenim mermerom, u sredini dvorišta nalazio se jedan veliki deo s vodom, stalno napajan, čije je oticanje navodnjavalo baštu, gde su rasle najlepše vrste biljaka i drveća, nastanjene mnogobrojnim pticama, čija je pesma zamenjivala najfiniju muziku.“
O životu na dvoru takođe saznajemo iz sačuvanih zapisa. Večeri halifa bile su rezervisane za zabavu i društveni život. Muavija je naročito voleo da sluša istorijske priče i anegdote, u prvom redu južnoarabljanske, i pesničke recitacije. Da bi udovoljio svojoj želji, on je iz Jemena doveo pripovedača pripovetki Abida Ibn Šarjaha, koji je za vreme mnogih dugih noći zabavljao halifu pričama o starim junacima. Omiljeno piće bio je šerbet od ružine vode koje su proslavile arapske pesme, a koji se i danas služi na Bliskom istoku.
Muavijin sin Jazid ostao je upamćen kao sklon piću, zbog čega je dobio naziv „Jazid vinopija“. Jedna od njegovih šala bilo je privikavanje malog Abu Kajsovog majmuna da učestvuje s njim u njegovim proslavama.
Prema predanju, Jazid je pio svakog dana, dok se al-Valid I zadovoljavao da pije svakog drugog dana. Hišam je pio jedamput sedmično, i to petkom posle službe, a al-Malik jedamput mesečno. U piću ih je sve nadmašio Valid II (743-744) za kojeg se kaže da je neprestano plivao u bazenu vina, koje bi on običavao toliko gutati da bi se površina bazena znatno spustila.
Za al-Valida se priča da je jednog dana otvorio Kuran i kada su mu se oči zaustavile na rečima „i svaki tvrdoglavac i buntovnik bio je uništen“, on je lukom i strlom izbušio na komade svetu knjigu ponavljajući stihove koje je sam sastavio. Ovaj halifa provodio je vreme u svojim pustinjskim tvrđavama. Tu je, kako svedoče sačuvani izveštaji, organizovao proslave praćene plesom, pesmama i muzikom. Ovim svečanostima, ipak, nije potpuno nedostajala kulturna crta. One su bez sumnje podsticale razvoj poezije i muzike.
Među bezazlenije i otmenije zabave koje su zaokupljale halife i njihove dvorjane, spadao je lov, trke konja i kockanje. Polo, koji je postao omiljen sport za vreme Abasida, možda je bio uvezen iz Persije pred kraj omajadske vladavine. U to vreme bila je česta i borba petlova. Lov se rano razvio u Arabiji i u njemu se u prvo vreme isključivo upotrebljavao saluki pas (iz Saluka u Jemenu). Kasnije je umesto njega upotrebljavan gepard. Legenda govori da je Kulajb Ibn Rabija bio prvi arabljanin koji je upotrebio geparda za lov. Persijanci i Indijci su mnogo pre Arabljana dresirali ovu životinju. Jazid I bio je prvi veliki lovac u islamu i prvi koji je naučio geparda da jaše na sapima konja. On je kitio svoje lovačke pse zlatnim lancima i svakom dodeljivao posebnog roba.
U vreme Omajada, Meka i Medina potpuno su izmenila svoj izgled. U Medinu, napuštenu prestonicu Arabije, sada su se vraćali mnogi od onih koji su želeli da se drže po strani od buke političkog života i koji su želeli da neometano uživaju u velikom bogatstvu koje su im osvajački ratovi doneli. Sledeći primer Al-Hasana i Al-Huseina, veliki broj onih koji su poslednjih godina stekli bogatstvo, nastanio se u ove gradove. Unutar ovih gradova dizale su se palate, a izvan grada vile u kojima su vrvele sluge i robovi snabdevajući svoje stanare svakojakim luksuzom.
Sa sve većim porastom bogatstva ova dva sveta grada svakim su danom gubili na svetosti. Oni su se razvili u centre svetskog uživanja i veselja i u postojbinu svetovne arapske muzike i pesme. Svuda su nicale tzv. bujût al-qiyân, u kojima su robinje pevale i svirale nežne melodije za uživanje i zabavu svojih bogatih gospodara i gostiju, koji su ležali zavaljeni na četvorougaonim dušecima ili jastucima udišući goruće miomirise i ispijajući najčešće sirijska vina iz srebrnih pehara.
Iz perioda Omajada sačuvan je i jedan čitav grad, reč je o Andžaru, koji se nalazi na granici Sirije i Libana, pored puta koji vodi iz Damaska u Bejrut. Plan grada je kvadratnog oblika, poput rimskog logora, sa kapijom na sredini svake strane. Strane su međusobno povezane ulicama koje se sučeljavaju kod tetrapilona u centru. U jednoj od tako formiranih četvrti nalazi se palata sa trospratnom fasadom. Gradske zidine pojačane su masivnim polukružnim kulama na jednakim razmacima duž spoljne strane. Ulice se graniče arkadama sa stubovima, od kojih su većina stubova i kapitela uzeti iz neke susedne rimske naseobine, ali su u palati neke od skulptura očigledno omajadske, i po stilu liče na skulpture sa fasade palate u Mšati, mada nisu toliko mnogobrojne.